Mačado

Jutros je, ka i svako jutro, Štef Debeli otvorija radnju za popravljat aute.

Bija je to jedini Zagorec kojega san moga trpit.

Oženija je Bračanku i doselija se s njon u Split. Navodno je u mladosti bija nevjerojatno markantan. Doduše, volija je popit, zapalit koji cvit i, kako se priča, nije mu tribalo puno da napravi pizdariju.

Jedno lito doša je na Brač.

Tamo je upozna malu Bračku.

Za nju se isto pričalo da je volila ubost žutin.

Ali eto, ovi put se umisto na iglu nabola na Štefa.

I dobro je završilo.

Prošlo je od toga skoro dvadeset godina.

Popravija se Štefu apetit.

I kilaža.

Sad je bija čovik kojega je bilo više nego šta ga je bilo prije.

Veći dio dana provodija je ležeći na karetu s četri balinjere, kojim bi se zavlačija pod aute.

Ljudi su mu zato uglavnom donosili kvarove koje je moga popravljat ležeći.

Rijetko se diza.

Dizanje mu je predstavljalo veliki napor.

Satira ga giht na oba palca od nogu, a i nije se volija dizat ni bez gihta.

Ujutro bi poija krafne.

Popodne mesinu ili pizzu, ovisno šta bi mu Bračanka donila.

Diza se samo kad mu se prisere ili kad bi mu zafalija alat koji prethodno nije pripremija.

Ako bi mu doša u radionu bez najave, uglavnom bi popizdija.

Ali bi te na onom svom finom zagorskom samo odjeba:

– A kaj se nisi naručil kod moje Bračanke?

Bračanka je vodila raspored.

Ona je znala ko dolazi, kad dolazi i šta mu triba.

Štef bi te dočeka ispod auta, sasluša problem i procijenija koliko mu se isplati dignit.

Čovik je ima zlatne ruke.

Šta god bi taknija, uglavnom bi popravija.

Samo je malo previše volija ležat.

A najviše ga je jebalo ako je nešto mora popravljat stojeći.

I tome je doskočija.

Na karet je montira barsku stolicu.

Tako bi se vozija okolo i popravlja aute sidijući.

Čudo od čovika.

Komad linog, debelog Zagorca.

Liniji od svakog Dalmatinca.

A šta je najgore, pola toga šta govori čovik ne možeš razumit.

Jutros san doša ja na red sa svojin ofucanin Twingon.

Štef je bija ispod nekog auta.

– Di si, Štef, jebate led. Izgledaš ka razlitani komad polpete.

Nije se ni pomaka.

Samo je glavu malo izbacija ispod auta.

– Kaj je, lajbek?

– Evo donija san ti svoju škovacu. Ne pali. Poviri di zapinje. Ako ne valja, bacit ću ga.

– Jebeš me… bum se moral dizat. Garant si opet pustil radio pa ti se ispraznil akumulator.

– A nisan, dragi. Ovi put stvarno mislin da je crka za škovace.

Štef je malo zašutija.

Čulo se samo kako nešto lupa alatom ispod auta.

– Niš. Bum ga pogledal. Jesi pustil ključe kod Bračanke?

– Jesan. Ostavija san joj oba.

– Okej. Vrni se popodne.

Otiša san.

Popodne se vratin.

I iman šta vidit.

Auto šta ga je prije mene popravlja bija je na Štefu. Dizalica je popustila i auto je poklopija Štefa.

Pogleda san Štefa kako leži razbucan ka krumpir koji se rasuja iz vriče.

– Jebiga, Štef… sad se više nećeš morat dizat za popravit Twinga.