Mačado

Danas san opet ima posla s jako nezadovoljnin domaćinima.

Ili su oni imali posla sa masu nesposobnon poslugon.

Sve ovisi kako gledaš.

Eno ih.

Svaki iz svoje nastambe gleda prema meni.

Ka da san ja doša kod njih, a ne oni kod mene.

Doručak kasni ravno sedam minuti.

– Šta je vas dvoje, vaša visočanstva? Niste posluženi na vrime?

– Mijau! Mijau!

Začuje se iz mačjeg dvorca na dva kata.

Iz donje košare odma se javi drugi domaćin.

– Brrrr… brrrr…

Pas maše repon, ali pogled govori sve.

Nije on ljut.

On je razočaran.

A to je puno gore.

– Evo, evo… sad ću van dat.

Čim je hrana zazveckala u zdjelicama, oboje su se ispalili iz svojih nastambi ka rakete s lansirne rampe.

Pas se stvorija kraj svoje zdjelice prije nego san je uopće uspija spustit na pod.

Mačka mi se mota oko nogu dok nosin njezinu mjericu.

Ne zato šta mi ne viruje.

Nego da me slučajno ne zaboravi podsjetit ko je gazda u kući.

– Gospodo… dobar tek.

I onda odjedanput – muk.

Čuje se samo klapanje zdjelica.

Mljackanje.

S jedne strane pas.

Navalija ka penzioner na prvomajski fažol.

Pola hrane završi oko zdjelice, ali glavno da je želudac dobija poruku da je život spašen.

S druge strane mačka.

Ona gospodski.

Polako izvadi jedan komadić.

Odnese ga dva koraka dalje.

Pojide.

Pa se vrati po drugi.

Ka da je cili lov sama odradila, a ne da san joj ja upravo otvorija konzervu.

– Koja ekipa u pičku materinu…

Kad su se nažderali ka prasad, krenija je drugi čin.

Pas u tri gutljaja posrče skoro cilu zdjelicu vode.

Ka kanader šta usiše more.

Oliže njušku.

Pa me ispo oka pogleda.

Ka da govori:

“Dobro je… ali nemoj da ti ovo kašnjenje postane navika.”

Mačka popije nekoliko sitnih gutljaja.

Onda jezikon uređuje brkove.

Glavu.

Šape.

Ka prava gospođa.

A onda oboje dolaze po maženje.

Pas bez pardona sidne svom svojom težinon na moju nogu.

Ne pita.

Ne moli.

Samo mi gurne čunkon ruku.

Ajde.

Radi.

Mačka prilazi polako.

Protrlja mi se o nogu.

Onda o ruku.

Pa o rame.

Ka da obilazi svoju imovinu.

– Gospodo…

Triba li van još šta?

Jeste zadovoljni uslugon?

Pas me pogleda.

Ka da govori:

“Kasniš sedam minuti, a sad još filozofiraš. Ajde, budaletino… radi ono za šta si plaćen.”

Mačka me nije ni pogledala.

Ona je svoje već rekla.

Sa poslugon se ne raspravlja.

Posluga sama mora znat di je zajebala.

Kad su mi lipo objasnili di mi je misto, okrenili su se i vratili svako u svoju nastambu.

A meni nije ostalo ništa drugo nego pokupit govna, oprat zdjelice i vratit kuću u red.

Jer ipak…

red je iza tako uglednih domaćina ostavit sve kako triba.

Tek tada čovik svati da u ovoj kući nikad nije bija gazda.

Samo sluga.

Batler.

Osoblje.

Kod svojih runjavih milostivih domaćina.

Koji imaju toliko razumijevanja da ti oproste…

…čak i kad im doručak zakasni cilih sedam minuti.