Mačado

Zidić između dva nebodera cili je dan pržilo sunce.

Čeka je da ono padne iza zgrade kako bi napokon osjetija ono zbog čega je i napravljen – naše guzice.

Nije prošlo ni petnaest minuti od prve ladovine, a već su počeli stizat.

Najprije zvuk šlapa.

Onda čovik u izblidiloj sokolskoj majici sa četiri paketa pive pod rukon.

Za njin drugi.

Treći je naslonija biciklu na zidić.

Na kraju i četvrti.

Svako je zauzeja svoje misto ka da ih je neko rasporedija.

Zidić je i toga dana ima privilegij pridržavat guzice najboljih svjetskih kritičara.

Limenke su počele šuškat.

– Daj jednu dok su još ladne.

Ck… pšššš…

Glj, glj, glj…

– Aaaaah… cili dan živin za ovo.

Dok je gledao žutu limenku u ruci, drugi je spustija pogled na svoje šlape.

– Morat ću i ove prominit. Počela mi se odvajat plastika.

Treći se odma nadoveza.

– Kad smo već kod odvajanja… jesi ubra? Opet ga jebu. Kažu da će morat trčat kaznu na pripremama ili adijo.

Provitrija je sokolsku majicu.

– Ck… pššš… glj, glj…

– Ma ko in jebe mater. Kurac će Livaja njima trčat. Pa nije retaj.

– Ne bi ni ja trča – ubaci se četvrti. – Ako san zajeba, opizdi mi kaznu, platin je i gotovo. Koje dodatno trčanje? Šta san treći C pa će me ravnateljica ostavljat iza nastave?

– Sami sebi kopaju jamu. Ode li in on, ispast će iz lige.

U tom trenutku priko pješačkog prođoše dvi cure, oskudnije obučene nego šta je tribalo.

Razgovor je utihnija.

Trideset sekundi.

Samo su oči radile.

Kad su nestale iza kantuna, prvi otpije gutljaj.

– Lipo je ovo vidit kako prolaze… ali teško mi je i zamislit da bi se još oko toga zajebava.

Drugi klimne glavon.

– Ja bi po ovoj vrućini platija nekome da mi odradi smjenu kod žene.

Svi su ozbiljno klimnuli.

Prvi put toga dana oko nečega nije bilo rasprave.

Treći je uzeja biciklu i počea nešto čačkat oko zvona.

Cing… cing…

– Oćeš prestat više? Skačeš mi po zadnja dva neurona.

– Ma nije. Zablokaje zvono. Digod radi, digod neće.

– Pa kupi novo.

– Čuj njega… “neuroni”.

– Šta je, doktore?

– Nisan doktor, ali da jesan, od tebe bi nabavija šlape za obilazit institut.

Zidić se opet zatresa od smija.

– Onaj Ancelotti mi je kralj. Piva brazilsku himnu.

– Jebeš mi mater ako pola naših političara zna našu.

– Ne znan je ni ja baš cilu.

– Ti ne bi zna doma doć bez Google Mapsa, a živiš trideset metri odavde.

Smij.

Piva.

Ladovina.

– A znaš šta mene najviše nervira? Oni Norvežani. Sidnu i glume da veslaju, a onaj jedan cipa po bubnjevima ka da vodi galiju.

– Fali in samo tvoja sokolska majica.

– Zašto?

– Da in bude prozračno.

– Nemoj zajebavat. Meni je to dobra shema.

Pogleda ga od glave do pete.

– Brate… stvarno izgledaš ka Ben Hur u sokolskoj majici.

Na trenutak muk.

Onda je puklo.

– Ben Hur!

Smij je odjeknija između nebodera.

– Ben Hur!

Od tog trenutka više nije ima drugo ime.

Kad je zadnja limenka završila u kesi, prvi se diga.

– Ajmo. Popili smo zadnju.

– Moran i ja. Doma san se samo prisvuka pa doletija.

– Sutra isto vrime?

Ben Hur slegne ramenima.

– Ben Hur ne odgovara na retorička pitanja.

Opet su prasnili u smij.

Zidić je osta sam.

Do sutra.

Da opet čuva misto najvećim stručnjacima za balun, politiku, žene, bicikle i sve ostalo o čemu nisu imali pojma.