Mačado

Digod si dobre volje, digod manje.

Ali ako oćeš imat pasa, niko te ne pita koje je ura ni kakvo je vrime.

I skoro svako jutro, na potezu od stana do livade, čekala nas je ona.

Stara baba.

Bacala se s kuka na kuk ka metronom, sa štapon u ruci koji je više pratija njezin ritam nego šta ju je nosija.

Skoro svako jutro reka bi joj:

– Dobro jutro.

– Dobro jutro.

Uvik bi odgovorila, a onda bi nastavila ono svoje hipnotizirajuće ljuljanje.

– Vi mladi brzo, mi ćemo polako.

Dobacila bi uz osmijeh.

Onda bi pogledala moga pasa.

– A vidi njega… ajde, ajde… idi se na livadu igrat. Prošla su ti još dva.

Znala bi komentirat i vrime.

– Evo, zaladilo je za duge rukave. A i vrime je, deseti misec je.

Tilo joj više nije slušalo glavu, ali oči ispod debelih naočala bile su bistre za popizdit.

Glava okrugla ka kupus, a ispod nje slamnato siva kosa spuštala se do vrata.

Trajalo je to šest ili sedam godina.

Skoro svaki dan.

U isto vrime.

Vidilo se po njoj kad je bole kosti.

Kad je bila ljuta na cili svit.

Kad je gunđala zbog male penzije.

A vidilo se i kad je bila sritna.

Sritna šta još može prošetat.

Šta je ljudi vide.

Šta joj se javljaju.

To, vidit je i javit joj se, imalo je neku čudnu moć.

Ka da bi ciloj ulici dalo malo mira.

I onda, prije petnaestak dana…

Opet san je vidija iz daljine.

U ruci je nosila kesu sa spizon.

Ljuljala se istin ritmon.

Polako.

Ka da uspavljuje ulicu.

U tom trenutku s live strane proša je plavi Renault.

Susid.

Zatrubija je.

Okrenija san se, diga ruku i javija mu se.

Kad san ponovno pogleda naprid…

Nije je više bilo.

Od tada je više nisan vidija.

Odjahala je stara u zoru.

Ostavila je mene.

Pasa.

Duge rukave.

I cilu ulicu da sad sami vrtimo svoje dane.

Više je vridilo tvoje ljuljanje nego sva lipota svita.

Ulica je ostala ista.

Isti trotoar.

Ista stabla.

Ista livada.

Samo više nema one dvi riči koje bi svako jutro stavile dan na svoje misto.

– Dobro jutro.

Fala ti, stara.