Mačado

– Renčaaa! Daj vode! Osušila su mi se usta!

Promislija san: Di je ženska sad po ovoj vrućini? Zna li ona uopće koliko je vruće?

Otvorija san oči i pogleda kraj sebe.

Krevet prazan.

Kušin ravan ka da niko nije ni leža.

– Aaaa… jeba van svima pas mater! – zavapija san više iz navike nego iz nade da će me iko čut.

Dok san se diga, lancun mi se odlipljiva od leđa. Ima san osjećaj ka da mi neko skida dva dana stari flaster, dlaku po dlaku. Sve me peklo.

Lipo smo počeli, promislija san. Jebačina u glavu od ranoga jutra.

Pogleda san na uru.

Kazaljke stale na četiri i kvarat.

Kroz prozor je sunce već pržilo ka da je devet, ako ne i deset.

– Opet riknila baterija… a minja san je nema dugo. Ovi kinezi sa svojin baterijama uvik jebu zid.

Bilo je sablasno tiho.

Utorak.

Radni dan.

A nigdi nikoga.

Skupija san se do zahoda.

Dočeka me pas, maše repon ka da me nije vidija misec dana.

Osin njega – praznina.

Dok san piša u školjku, zabavlja san se gađajući mlazon ravno u vodu. Baš kad san pogodia sredinu, promigoljija se i jedan prdac.

– Ajde, bar smo i to riješili.

Puten do kužine sve je bilo neobično čisto.

Pod se sjaji.

Sudoper blista.

Miriše na omekšivač i neko skupo sredstvo za podove.

– Ova Renata je vridna za popizdit.

Otvorija san gornji ormarić.

Čaša skroz u dubini.

– Sad ćeš me još i ti jebat…

Natočija san vode i popija je naiskap.

Kad san se okrenija prema stolu, dočeka me velika kuverta.

Na njoj dobro poznat rukopis.

Lovre.

Gleda san je nekoliko sekundi.

Računa san.

Ako je izvela pasa…

Neću ga ja morat vodit.

Ajde, nije priša.

Otvorija san kuvertu.

Na vrhu papira pisalo je:

Dragi Lovre,

Izvela san psa…

– To je to – reka san sam sebi. – Ostalo ću pročitat kad buden ima više vrimena.

Presavija san papir, vratija ga u kuvertu i ostavija na stol.

Vratija san se u sobu.

Spustija roletu.

Bacija se na njezinu stranu kreveta.

Postelja je bila ladna.

Onako ugodno ladna.

Ka prvi gutljaj pive usrid kolovoza.

Raširija san se priko cilog kreveta, zatvorija oči i nasmija se.

– Nikad mi više neće bit ovako dobro…

– Ako je stvarno otišla zauvik… Ajde bar iman cili krevet za sebe.

Baš tada se iz kantuna začulo.

Tik.

Tak.

Stari zidni sat ponovno je proradija.

Pogleda san prema njemu.

Kaziva je deset i pet.

– A jebate…

Možda ipak nisu kinezi bili krivi.