Mačado

Službeni kedi lagano je klizija prema semaforu. Na vratima veliki logo, na krovu rotacija koja odavno nije svitlila, a unutra dva čovika.

Vozač je drža jednu ruku na volanu, a drugu naslonjenu na otvoreni prozor. Između prstiju gorila cigareta.

– U nas u firmi uglavnom ovi šta znaju radit posal prvi odu ča.

Suvozač slegne ramenima.

– A šta ćeš…

– Ma nije da ih neko tira. Sami sebe istiraju. Toliko toga znaš, a umisto da ti to bude rezerva za lakši život, ti zapneš radit ka manit. Oćeš sve napravit kako triba. Oćeš sve odradit na vrime. Ka da radiš na normu.

Povuče dim pa odmahne glavom.

– I onda bi ja zbog tebe triba više radit? Ma vidi ti kurca.

Suvozač je samo gleda kroz prozor.

Nije mu se dalo raspravljat.

– Evo, taman ću ti ispričat šta smo napravili zadnjemu…

Ali tada vozač ugleda nekoliko poznanika uz cestu. U službenim odijelima razvlačili su debele kabele po suncu.

Lice mu se odma razvedrilo.

– Čekaj da se javin ovima šta moraju radit.

Skrene na makadam i zaustavi auto.

– Alooo! Di ste junačine? Šta se radi?

Jedan od radnika podigne glavu.

– Nemoj ništa pitat. Triba ovo razvuć prije nego upeče.

– Ko radi, radilo mu se o glavi! – nasmija se vozač.

– Danas su najavili trideset i pet.

– A di ste mislili na obid?

– Jesi ti mene čuja? Triba razvlačit kabele!

– Ma ajde, bogati. Danas su marende u Laze. Bevanda ispod cine, pršut, pašticada… Neće kabel uteć.

Radnik zastane.

Pogleda prema kolutu.

Pa prema kolegama.

Pa prema autu.

– Kad već tako govoriš…

– Govorin iz iskustva.

– Aj dobro. Samo da maknemo ovo s puta pa ćemo doć.

---

Dvi ure kasnije konoba U Laze bila je puna žamora.

Pjati očišćeni.

Bokali prazni.

Bevanda taman kako triba.

Priča je tekla sama od sebe.

– Žena mi već četiri miseca čeka pregled.

– A jesi potega kakvu vezu?

– Potega san. Danas ti više nije dosta ni veza.

– Malo ih je.

– Malo ih je, a i zatrpani su.

– Sve ti je to zato šta su svi šta nešto znaju odavno utekli priko granice.

Ostali klimnu glavama.

– Tako je.

– Ja uvik kažen: nemoš ti mene tako malo platit koliko ja malo mogu radit.

Nasmijali su se.

Onda se prvi opet oglasi:

– I sad bi mi na ovu cilu muku još samo falija onaj pametni.

– Koji?

– Onaj šta je zna posal.

– Aaa, on.

– Da je on još ovde, mi sad ne bi sidili u konobi.

– Nego?

– Nego bi ga morali gledat kako manito radi. A ja ne da ne mogu radit po ovoj vrućini, nego mi je muka gledat nekoga kako radi.

– Ma on bi osta sam razvlačit one kabele.

Na trenutak su svi zašutili.

Niko nije ništa reka.

Sutradan su ih isti kabeli čekali na istome mistu.

A onaj pametni bija je već godinu dana u Njemačkoj.