Mačado

Već dva tjedna na posal san iša s grčon u želucu.

Prominija nan se šef i nestalo je laganog tempa na koji smo navikli. Više nije bilo one stare šeme: malo radiš, malo čakulaš, marendaš, zapališ jednu pa opet nešto odradiš. Sad je bilo drukčije. Ka da te neko navije kad dođeš ujutro i ne prestaneš se vrtit dok ne odzvoni kraj smjene.

Prije san gušta ić na posal. Nije to bija samo posal, nego i odmor od svega. A sad bi me već ujutro, čim bi otvorija oči, stislo nešto ispod rebara.

Ni doma više nije bilo puno lakše.

Baš sinoć san sidija u fotelji i čeka da počne Dnevnik kad je žena eksplodirala.

Nije joj to bilo prvi put u zadnje vrime. Došlo bi joj tako iznenada, ka skidanje cipela kad ulazi u stan.

Počela je brontulavat da me sve manje ima doma. Da posli posla iden na balote ili na karte. Da kad i jesan doma samo buljin u televiziju i gledan nogomet. Da je sve u kući i oko kuće na njoj. Da bi bez nje stan bija svinjac. Da u ničemu ne sudjelujen. Da nikad ne uzmen metlu, ne pitan triba li šta pomoć i da ovako više ne može.

Govorila je bez predaha.

A ja san sidija i sluša.

Odnosno, pravija se da slušan.

Dok me zasipala optužbama, kroz glavu mi je prošlo:

– Srića da nisan ništa zajeba. Zamislit da san ubacija krivu robu u mašinu ili promiša šareno s bilin. Ko radi, taj i griješi. Ovako bar nemoš ništa zajebat.

Pogleda san je krišon.

– A jebate, satrat će me ova žena. Ovo će me u grob utirat.

U jednon trenutku samo je umukla. Okrenila se i otišla u kužinu prat sude.

Čulo se samo struganje spužve i lupkanje pijata.

Ja san ostao sidit u fotelji.

– Možda i nije loša ta varijanta da skupi maloga i ode u matere – promislija san. – Ima bi čovik koji dan mira.

Počea je Dnevnik.

Ali više san gleda kroz televiziju nego u nju.

Uvik iste glave.

Uvik iste priče.

Uvik iste svađe.

Borija san se sa snon kad se odjednon isprid ekrana pojavila mala glava.

Polako.

Ka misec kad izlazi iza brda.

Mali.

Nasmijan.

Krnjav.

Nikidan mu je ispala gornja jedinica. Klimala se već misecima, ali nije ispala kako triba. Vozija se na skejtu niz nizbrdicu ležeći na prsima. Kolo je zapelo za kamen, a on nastavija dalje i bradon i zubima potpisa asfalt.

Kad san ga vodija na hitnu, mora san svakome posebno objašnjavat da je pa sa skejta i da ja neman nikakve veze s tim.

Sad je staja isprid mene i smješka se.

– Tata?

– A?

– Kad ljudi završe u zatvoru?

Odma san se trgnija.

Kakvo je sad to pitanje?

Prva misao bila mi je odgovorit: “Kad se ožene.”

Ali iz kužine se i dalje čulo ribanje pijata.

Žena je očito načulila uši ka vojni radar.

Nisan smija riskirat.

– Kad se ogriješe o zakon, sinko – odgovorija san ozbiljno. – A zašto pitaš?

Mali je slegnija ramenima.

– A pitan te zato šta ne bi volija završit u zatvoru.

I tada se sve zacrnilo.

Trgnija san se.

Opizdija glavon u zid.

Trepta san nekoliko puta ne znajući di san.

Kad su mi se oči privikle na mrak, ugleda san Jeru kako spuštenih gaća mrzovoljno zuri u pod i obavlja potribu na čučavcu u kantunu ćelije.

Frane je leža na krevetu priko puta i nokton je čačka neki čir na laktu. Smrdile su mu noge za popizdit jer već dva tjedna nije prominija bičve.

Zasta san.

Pogleda oko sebe.

Betonski zidovi.

Rešetke.

Vlaga.

Ćelija.

Sve je bilo na svome mistu.

I odjednon me preplavilo olakšanje.

Ka da mi je sto kila palo s leđa.

Naslonija san se na zid i duboko uzdahnija.

– Dobro je – promrmlja san. – Škapula san se. Samo san ružno sanja.