Mačado

Jednog sparnog litnjeg pozapodneva stariji je čovik izletija iz stana ka furija. Sunce je tuklo po gradu, zrak je drhta od vrućine, a njemu je već odavno bilo svega priko glave. Razlog je ovi put ka i puno puti prije bija jednostavan – obid opet nije bija gotov na vrime.

Kad je uša u kužinu i vidija da se šalša još krčka na špaheru, a polpete nisu ni umišene, osjetija je kako mu tlak skače.

– Jeben i obid i njene serije – promrmlja je kroz zube.

Na izlasku je zapea za nogu ventilatora koji je staja nasrid prolaza. Zatresle su mu se obe sise ispod stare sokolske majice, a plastična šlapa zamalo mu je odletila s noge.

– Jeben ti ventilator i ko ga je tamo stavija!

Izletija je bez berite pa mu je sunce nemilosrdno pržilo čelavu glavu. Uz to ga je počelo zatezat kolino, a bolija ga je i palac od sudara sa ventilatoron, za ne falit još mu se i srce nekako čudno uzlupalo.

Bija je on puno puti idan radi obida, ali danas ga je sve skupa dodatno ispizdilo.

– Ništa – promislija je. – Iden na rivu, popit jednu bevandu da se oladin. Dok se vratin doma, završit će joj ta njena pizdarija od serije.

Na rivi je siija za stol u lad i polako dolazija sebi. More je bilo mirno, a lagani maestral donosija je malo spasa od žege. Taman kad se opustija, priša mu je konobar.

– Šta ćemo, šjor?

– Dat ćeš mi jednu bevandu. A reci ti meni, jesi vidija one pizdune u Hajduka? Više ne mogu dobit ni nižerazrednu ekipu, a oni bi prvaci bili!

Konobar se nasmija.

– Nemojte tako, šjor. Triba malo strpljenja. Novi su ljudi u klubu, imajte vire.

– Vire? Dvadeset i dvi godine slušam o viri! Nema koga niste doveli da prova, a svaki gori od gorega. Ajde, mali, donesi ti meni bevandu.

Dok je čeka piće, zavuka je ruku u džep po španjulete. Umisto njih napipa je prazninu. Nije bilo ni takujina.

Kad je konobar spustija bevandu na stol, čovik se odma zadera:

– Pa jeben ti kurbu prasicu, zaboravija san pineze!

– Nema problema, šjor. Donit ćete drugi put.

– Dobri ste vi, dobri. Ajte vi lipo Dinamo ovako “uredit” kako ste Hajduka, pa će možda i Hajduk jedan put bit prvak.

Popija je bevandu na jedan guc i krenija doma.

Putem je osjetija lagano pečenje u želucu. Nije tome pridava veliku pažnju. Pripisa je to gladi i žgaravici.

Kad je otvorija vrata stana, dočekala ga je slika od koje mu je tlak opet skočija. Žena je spavala u fotelji, serija je završila, ventilator joj je lagano puha kroz kosu. Na špaheru je šalša bila zagorila, a polpete su stajale točno onako neumišeno kako ih je i ostavija.

Bol iz želuca sad se popela u prsa.

Oštra, teška i neumoljiva.

Pokuša je udahnit, ali nije uspija. Noge su mu klecnile i srušija se ravno na pločice kužine. Ovi put su mu obe šlape ispale sa nogu, a sise su mu pročirile kroz sokolsku majicu.

Dok je pada, kroz glavu mu je prostrujalo:

– Jeben ti serije… jeben i vašeg Hajduka… jeben ti takujin… jeben ti šalšu…

Ali kad je tresnija na leđa i osjetija kako ga život polako napušta, odjednom ga je uvatija smij.

Sitija se da je bevandu popija mukte.

Počea se smijat sve jače.

– Iden ća iz ove pizdarije… a još mi je i piće bilo mukte. Jebate, šta je ovo dobro…

S tim osmihon na licu zatvorija je oči.

Otega je sritan, uvjeren da je na kraju ipak uspija bar malo zajebat cili svit.